Želudačna kila (hijatus hernija): simptomi, dijagnoza i lečenje – kompletan vodič

Želudačna kila, medicinski nazvana hijatus hernija, jedno je od onih oboljenja koje veliki broj ljudi ima, a da toga uopšte nije svestan – prema pojedinim procenama, i do jedne četvrtine odraslih osoba starijih od 40 godina ima neki stepen ove promene. Kada se dijagnoza konačno postavi, najčešće nakon dugogodišnje gorušice ili, iznenađujuće često, nakon pregleda kod kardiologa, prva pitanja su gotovo uvek ista: kako želudačna kila izgleda, koji su njeni simptomi i da li je operacija zaista neophodna?

Ovaj tekst, zasnovan na klasifikaciji i preporukama vodećih svetskih medicinskih centara (Johns Hopkins Medicine, Cleveland Clinic) i iskustvu domaćih hirurga koji redovno izvode operaciju želudačne kile, ima za cilj da vam pruži jasnu, strukturisanu i celovitu sliku o tome šta je želudačna kila, koje vrste postoje, koji simptomi zahtevaju pažnju i koje su opcije lečenja danas dostupne.

Napomena: ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje pregled i mišljenje lekara. Konačnu odluku o lečenju uvek donosi hirurg ili gastroenterolog, nakon detaljne dijagnostike.

Šta je želudačna kila (hijatus hernija)

Dijafragma je velik, kupolast mišić koji razdvaja grudnu od trbušne duplje, a kroz njen otvor, nazvan hijatus, prolazi jednjak na svom putu ka želucu. Želudačna kila nastaje kada se ovaj otvor proširi, usled čega deo želuca, a ponekad i drugi organi, prolazi kroz njega iz trbušne u grudnu duplju.

Zašto nastaje

Do proširenja otvora na dijafragmi dolazi usled slabljenja okolnog mišićnog i vezivnog tkiva, što se najčešće povezuje sa procesom starenja. Rizik dodatno povećavaju gojaznost, hronični kašalj, hronični zatvor i dugotrajno naprezanje pri podizanju teških tereta, kao i urođena predispozicija – svi faktori koji, slično kao kod drugih vrsta kila, povećavaju pritisak unutar trbušne duplje.

Vrste želudačne kile

Prema tome koji deo želuca prolazi kroz otvor na dijafragmi i gde se pri tome nalazi spoj jednjaka i želuca, želudačna kila se deli na dva osnovna oblika, koji se dodatno razvrstavaju u ukupno četiri tipa.

Klizeća (tip I) – daleko najčešća vrsta

Klizeća želudačna kila čini oko 95% svih slučajeva. Kod ovog tipa, spoj jednjaka i želuca zajedno sa gornjim delom želuca povremeno “klizi” naviše, kroz otvor na dijafragmi, a zatim se vraća nazad. Upravo ovaj tip je najčešće povezan sa gastroezofagealnom refluksnom bolešću (GERB), jer olabavljuje prirodni ventil koji sprečava vraćanje želudačne kiseline u jednjak.

Paraezofagealna kila (tip II, III i IV)

Kod paraezofagealne kile, spoj jednjaka i želuca ostaje na svom uobičajenom mestu, dok se gornji deo želuca (fundus) probija naviše, pored jednjaka, stvarajući ispupčenje sa njegove strane. Tip III predstavlja kombinaciju prethodna dva oblika, dok tip IV, najređi i najozbiljniji, podrazumeva da kroz otvor, zajedno sa želucem, prolazi i deo nekog drugog organa, najčešće debelog creva ili slezine. Paraezofagealni tipovi su ređi od klizeće kile, ali nose veći rizik od ozbiljnih komplikacija, jer se želudac unutar grudne duplje može uvrnuti (volvulus) ili uklještiti.

Želudačna kila – simptomi

Simptomi klizeće kile

Manje klizeće kile često ne izazivaju nikakve simptome i otkrivaju se slučajno. Kada simptomi postoje, gotovo uvek su povezani sa refluksom želudačne kiseline: gorušica koja se pojačava nakon obroka, u ležećem položaju ili pri saginjanju, nadražujući kašalj, promuklost, osećaj gorčine u ustima, kao i osećaj pritiska ili “lupanja srca” u grudima, zbog čega se pacijenti, kao što je već pomenuto, često prvo jave kardiologu pre nego što se otkrije prava priroda tegoba.

Simptomi paraezofagealne kile

Paraezofagealna kila, čak i kada ne izaziva izraženu gorušicu, može dovesti do osećaja pritiska ili bola u gornjem delu stomaka ili u grudima nakon obroka, otežanog gutanja (disfagije), ranog osećaja sitosti, kao i, kod dela pacijenata, do hroničnog, prikrivenog krvarenja iz sluzokože želuca koje se nalazi pod pritiskom, što vremenom može dovesti do anemije i osećaja slabosti, bez ijednog drugog upozoravajućeg znaka.

Kako se dijagnostikuje želudačna kila

Dijagnoza želudačne kile se najčešće postavlja gastroskopijom, pregledom kojim se unutrašnjost jednjaka i želuca direktno pregleda tankom, savitljivom cevi sa kamerom, čime se procenjuje veličina kile i stanje sluzokože. Dijagnostika se često dopunjuje rendgenskim snimanjem jednjaka i želuca uz gutanje kontrastnog sredstva (barijuma), kojim se jasno prikazuje oblik i veličina kile, kao i njeno ponašanje prilikom gutanja. Kompletan pregled dostupnih dijagnostičkih koraka nalazi se na stranici posvećenoj dijagnostičkim metodama.

Kod nejasnih slučajeva ili pre planirane operacije, dijagnostika se može dopuniti i manometrijom jednjaka, kojom se proverava funkcija mišića jednjaka, kao i merenjem kiselosti (pH-metrijom) tokom 24 sata, radi objektivne potvrde refluksa. Kako se simptomi želudačne kile često preklapaju sa onima kod drugih poremećaja varenja, koristan prvi korak je i gastroenterološki pregled.

Lečenje želudačne kile

Konzervativno lečenje – lekovi i promena životnih navika

Kod klizeće (tip I) želudačne kile, lečenje gotovo uvek počinje konzervativno. Prva linija terapije podrazumeva lekove koji smanjuju lučenje ili neutrališu želudačnu kiselinu – inhibitore protonske pumpe, antacide i H2 blokatore – uz promenu životnih navika: smanjenje telesne težine, izbegavanje obilnih obroka pred spavanje, podizanje uzglavlja kreveta, kao i smanjenje unosa masne, začinjene hrane, kafe i alkohola. Kod velikog broja pacijenata ove mere, same ili u kombinaciji sa lekovima, dovoljno kontrolišu simptome.

Kada je operacija potrebna

Operacija se razmatra kod klizeće kile kada simptomi, i pored doslednog sprovođenja konzervativnog lečenja, i dalje značajno remete svakodnevni život, ili kada dođe do komplikacija poput upale jednjaka. Kod paraezofagealne kile (tip II, III i IV), operacija kile se preporučuje znatno češće i ranije, čak i kod blažih simptoma, upravo zbog većeg rizika od ozbiljnih komplikacija poput uklještenja ili uvrtanja želuca.

Hiatoplastika i fundoplikacija po Nissenu

Savremeno hirurško lečenje se danas gotovo isključivo izvodi laparoskopski. Zahvat se sastoji iz dva dela: hiatoplastike, kojom hirurg sužava prošireni otvor na dijafragmi i vraća želudac na njegovo uobičajeno mesto, i fundoplikacije po Nissenu, kojom se gornji deo želuca nežno obavija oko donjeg dela jednjaka, poput svojevrsne “kragne”, stvarajući nov, prirodan ventil koji sprečava vraćanje želudačne kiseline u jednjak. Ova kombinacija zahvata efikasno rešava kilu, leči teže oblike GERB-a i uklanja osećaj pritiska u grudima koji želudačna kila često izaziva.

Kada je operacija hitna – uklještenje (strangulacija) želuca

Iako je operacija želudačne kile u velikoj većini slučajeva planirani zahvat, postoji situacija u kojoj postaje hitna intervencija – uklještenje, odnosno strangulacija želuca. Do ovog stanja dolazi kada se deo želuca zaglavi u otvoru na dijafragmi i cirkulacija krvi u njemu bude prekinuta. Sledeći znaci zahtevaju hitan odlazak u bolnicu:

• Nagli, razdirući bol u gornjem delu stomaka ili u grudima.
• Potpuna nemogućnost gutanja hrane ili tečnosti.
• Povraćanje krvi ili crna, katranasta stolica, kao znaci ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja.

Ukoliko se ovi simptomi pojave, operacija je potrebna u roku od nekoliko sati, jer postoji realan rizik od pucanja zida želuca, stanja koje je opasno po život.

Oporavak nakon operacije

Nakon laparoskopske operacije želudačne kile, pacijenti u bolnici obično ostaju jednu do dve noći. U prvim nedeljama oporavka je uobičajeno privremeno otežano gutanje, dok otok oko jednjaka ne splasne, zbog čega se u tom periodu preporučuje kašasta ishrana. Kod dela pacijenata se javlja i takozvani gas-bloat sindrom – privremen osećaj nadutosti i otežano podrigivanje ili povraćanje, usled novostvorenog ventila – koji se, kao i otežano gutanje, s vremenom povlači kako se organizam prilagođava. Ozbiljnije komplikacije, poput povrede vagusnog nerva, izuzetno su retke.

Praktičan vodič: da li vaša želudačna kila zahteva operaciju?

Na osnovu svega opisanog, evo nekoliko pitanja koja vam mogu pomoći da, zajedno sa lekarom, procenite koliko je vaša situacija ozbiljna.

1. Da li imate učestalu gorušicu koja se ne kontroliše u potpunosti lekovima i promenom navika?
2. Da li osećate pritisak, bol ili “lupanje srca” u grudima, a kardiološki nalazi su uredni?
3. Da li vam je gastroskopijom ili rendgenskim snimkom potvrđena paraezofagealna kila (tip II, III ili IV)?
4. Da li imate otežano gutanje ili osećaj da hrana zastaje na putu ka želucu?
5. Da li imate anemiju ili osećaj slabosti bez jasnog uzroka, uz poznatu želudačnu kilu?
6. Da li ste imali nagli, razdirući bol u grudima ili stomaku, uz nemogućnost gutanja ili povraćanje krvi?

Ako ste na prva četiri ili pet pitanja odgovorili potvrdno, savetuje se pregled kod hirurga ili gastroenterologa i razmatranje operacije želudačne kile. Ako ste odgovorili potvrdno na poslednje pitanje, ne čekajte – potražite hitnu medicinsku pomoć.

Zaključak

Želudačna kila je čest, u velikoj većini slučajeva dobro izlečiv problem. Klizeći, daleko najčešći tip, se najpre uspešno leči lekovima i promenom životnih navika, dok se operacija razmatra tek kada te mere nisu dovoljne. Paraezofagealna kila, iako ređa, zahteva ozbiljniji pristup i raniju operaciju, upravo zbog većeg rizika od uklještenja i uvrtanja želuca. Više opštih informacija o kilama uopšte možete pronaći i na stranici o operaciji kile, dok se detalji specifični za bolesti želuca nalaze na stranici o operacijama želuca.

Ukoliko prepoznajete simptome opisane u ovom tekstu, najbolji sledeći korak je da zakažete gastroenterološki pregled i, po potrebi, gastroskopiju, kako bi vam lekar, na osnovu potpune slike, predložio najbolje i najbezbednije dalje lečenje, uključujući i operaciju želudačne kile, kada je to opravdano.

‍